Dušan Kovačević, dramski pisac
ISTORIJA, KAO ČAS FISKULTURE

     - Pripreme filma »Profesionalac« trajale su skoro godinu dana – rekao je autor scenarija Dušan Kovačević, dramski pisac, posle premijere, u Kragujevcu, za TV K9. – Kao u svakom poslu, ako se dobro pripremite, realizacija je - uslovno govoreći - lakša. Zatim, obrada je trajala još tri-četiri meseca i sve kada se uzme u obzir (sa snimanjem) dobili smo jedan film, koji se pripremao i realizovao oko dve godine. Ovih dana će biti tačno skoro dve godine, od kada smo prvi put sedeli i dogovarali se da snimimo ovaj film. Čini mi se da nismo uzalud utrošili vreme.
     Kovačević kaže, da je zadovoljan reakcijama publike:
     - Napravili smo film vrlo blizu onoga što smo želeli. Namerno smo napravili baš ovakav film. Mogao je da bude i drukčiji. Da bude više drama, ili više komedija. Ja sam želeo da se ta dva osećanja izmešaju. Da ne dobijemo čistu formu, da ne dobijemo čist izraz, jer toga u našem životu - apsolutno nema.
     - Priča nema kraj, iz jednostavnog razloga što, uslovno govoreći, tim istorijskim tokovima nikad se ništa ne definiše i ne završava. Dakle, mi smo pomislili, posle Broza, da je definitino raščišćeno s jednim vremenom. Onda je naišlo jedno užasno vreme, koje je potsetilo na Drugi svetski rat, pa su svi bili užasnuti, zgranuti - kako se to sve ponovilo. Dakle - nismo sigurni da toga više neće biti, ni na Balkanu, ni u Evropi – ocenjuje Kovačević.
     - Sad smo ušli u jedan potpuno novi proces, ali ono što je tragično, uopšte u istoriji - ne pričam sada o Balkanu, ne pričam samo o nama – uvek, posle svakog rata, pošto je vatra simbol rata, ostane neki ugarak, koji je neugašen. Jer uvek ispod nekog pepela tinja i samo je pitanje – da li će neko krenuti da duva u ugarak, da li će opet, na tom ognjištu, da se razbukta taj plamen. Nadam se, nadam se, da ga sad gasimo, definitivno i da nove neke generacije, koje sada dolaze, nikada više neće doživeti ni onaj užas, u kome smo mi živeli, zatvoreni u tom kotlu, koji smo sami izolovali, a uz pomoć tih velikih sila, koje danas govore, da su nam uvek želele dobro – dodaje Kovačević i nastavlja:
     - Naravno da to nije tačno. Da je to tačno, ne bi do tog rata verovatno ni došlo. Međutim, moramo se prizvati pameti, taj film je o tome. Otprilike – ajte da vidimo šta smo, otprilike, uradili, šta smo proživeli, da se to ne bi ponovilo. Brzo zaboravljamo. Ja se toga najviše bojim, što se mi opustimo i kao kampanjci, ono znate u školi, kad nekoga jure i grde: »ti učiš samo uoči ispita, da popraviš slabu ocenu«. Onda naučimo, nagruvamo neko gradivo, iz istorije, položimo i onda – poležemo. I onda, kad nas uhvati nevreme, onda vičemo: »šta je se to desilo«!
     Kovačević tvrdi, da će - »nažalost – našu priču vrlo dobro razumeti i u inostranstvu, jer smo bili u žiži interesovanja, 10 godina, sve dok se svetla svetskog ratnog čuda nisu preselila prema Iraku«:
     - Onda su otišle ekipe, kao da se snima jedan veliki spektakl, jedan užasno skup i tragičan film. One su otišle tamo i sada ćemo videti – da li će ta ekipa, tih satelitskih prenosa rata uživo, ići negde drugde, ili će jedno vreme da miruje. Setiće se, vrlo dobro, događaja, koje su gledali godinama. Setiće se, u krajnjem slučaju, ili će ih ovaj film potsetiti – bombardovanja. To su gledali tri meseca i ja sam namerno napravio priču, o jednom strašnom čudu, koje su izveli ovde, katastrofi, koja će nama ostati u dugom i ružnom sećanju.
     Po rečima Kovačevića, zadatak umetnosti je da »zgušnjava vreme«:
     - Iako to bombardovanje, zajedno sa svim tim pričama, traje (u filmu) oko desetak minuta, to je - esencija. Da smo mi bili svesni, šta nam se događa - verovatno niko ne bi preživeo. Mi smo stalno računali: »još danas, još danas, još danas, sutra će proći, zaustaviće se«. U toj nadi smo preživeli. Da je neko rekao: »ljudi, ovo će sad trajati tri i po meseca«, bojim se da bi malo ko to psihički izdržao. Ta večita nada, da je to kratkotrajno i da će nas najveća muka i zlo mimoići je zapravo učinila da smo uopšte preživeli. Priču o bombardovanju, priču o demonstracijama, priču o inflaciji, priču o 500.000 izbeglica, iz Hrvatske, priču o torturi, praćenju u policiji i svemu onome što ja mislim da normalan čovek - u civilizovanom svetu - sigurno ne bi preživeo. Pošto smo mi već istorijski kodirani da izdržavamo mnogo, onda to nama dođe ovako kao - jedan veći čas fiskulture!
     - Kod nas je uvek suštinski problem što smo podeljeni: 50 posto - 50 posto. I šta god je bilo izneto »na tezgu«, da licitiramo, uvek je bilo 50 posto za jednu ideju - 50 posto za drugu. Jednu priču, ovde, u ovom filmu, brani čovek, koji je - uslovno govoreći - intelektualac i predstavlja jednu kategoriju ljudi, koja je dosta smušena, kao što je većina ljudi bila, jer je bila nemoćna. Jer da je bila moćna, Milošević ne bi vladao 12 godina. S druge strane, postoji jedan policajac, koji nije ratni zločinac, kao što 99 posto tih ljudi nije bilo, nego su imali zadatak, u službi, da obavljaju ono što im se naredi. Nažalost, većina je to radila iz teškog ubeđenja. I kada su tukli, tukli su – iz ubeđenja – ukazuje Kovačević, dodajući:
     - A onda, kad sve to prođe, onda se pravimo - kao da nije bilo ništa. I taj šarm, koji ima policajac, u ovom filmu (kojeg igra Bora Todorović), to je zapravo priča o onome, da je Leku Rankovića, kao najvećeg policajca, u istoriji Srbije, posle Drugog svetskog rata, ispratilo sto hiljada ljudi, a da je Ivu Andrića ispratilo - hiljadu. Zašto? Možda više volimo policiju.
     Kovačević navodi, da je spot »Pada vlada«, iz »Profesionalca« - u kojem igra i Branislav Lečić, aktuelni srpski ministar kulture i informisanja - izvučen iz konteksta filma.
     - I mi smo, u svoje vreme, šaleći se, nešto slično pevali, 1996, 7, 8. godine. Kao što je bila »Baba Jula«, pa još jedno sto takvih pesama. Leka (Lečić) je to odigrao. U tom trenutku je već bio ministar. Ono što treba da bude nama jasno, a i vlasti, to je - da je svaka vlada, u svakoj demokratskoj zemlji, u stvari, servis ljudi, koji su dali poverenje određenim političarima, da obave određeni posao. I ako neko radi taj posao dobro, naravno da će ostati ceo mandat, ili će biti reizabran. Ako ne radi taj posao dobro, onda će biti smenjen. Nema nikakvog više komunističkog ubeđenja: »kad se dočepam jednom fotelje, branim je, svim raspoloživim sredstvima«. Toga više neće sigurno biti – uveren je Kovačević.
     - Svake godine će se sabirati i oduzimati rezultati. Ljudi iz vlasti moraju da se s tim pomire. Narod isto mora da se pomiri s tim, svi zajedno, da posle 60 godina jednopartijskog sistema i sulude vladavine i iživljavanja nad narodom, praveći od jedne bogate zemlje industrijski otpad - što nama apsolutno nije bilo potrebno - moramo shvatiti, da ta pogrešna politika, kojom smo išli, je dovela do kolapsa i privredne katastrofe. I da ne postoji vlada, koja će ceo taj problem rešiti, bez velikih kredita i bez velikog kapitala, koji mora da uđe, »preko noći«. Oni koji misle da bi bilo opet dobro da se zatvorimo - da zaključamo kapiju i da u svom dvorištu, s dve kokoške, preživimo, sa barjakom, koji ćemo visoko dići – grdno se varaju – poručuje Kovačević.
     - Taj proces je završen. »Tarabe« su sklonjene i između Nemačke i Francuske, koje su, s vremena na vreme, bile u ratovima, od po 30, 40 i više godina. Ako su se oni pomirili i ako je se Nemačka odrekla marke - što sam ja mislio da će biti poslednja stvar, koju će jedan narod uraditi - i preuzela evro, što je u stvari dobro kamuflirana marka, koja sada parira dolaru i počinje da ruši dolar, onda znači da ta Evropska unija ima nekakvu svrhu i nekakav ozbiljan razlog da postoji. Mi moramo, naravno, biti deo tog sveta, jer mu pripadamo, geografski i ne možemo nikako biti bliski Iraku i Iranu, iz bar hiljadu i sto razloga – objašnjava poznati srpski dramski pisac, zaključujući:
      - Izuzetno mi je drago, da sam u Kragujevcu, posle 10 godina, a da ne moram sada da idem na miting. Kad god sam dolazio ovde, morao sam posle da se penjem na neku tribinu, tako da mi je mnogo drago da sam tu isključivo - zbog filma.