Knez Aleksandar Karađorđević:

     "S mnenjem Saveta od 4. marta 1854. godine da se pri Praviteljstvenoj Topolivnici u Kragujevcu jedna zanatliska škola pod upravom Upravitelja Topolivnice s trogodišnji tečajem podigne i za ustroenije i obdržavanje iste, da se u prvoj godini suma od 1015 talira iz kase Pravitelstvene dopustija sam se saglasio i na Kastelna Popečiteljstva shodnu preporuku o tome danas odpustio."

Šarl Lubri (1798-1854)

     Lubri je bio znameniti oficir, naročiti stručnjak u livenju topova.
     Ovaj intelektualac i vitez francuske Legije časti 1853.godine prihvata položaj direktora tek osnovane Topolivnice u Kragujevcu. U Zanatlijskoj školi pri Topolivnici postaje nastavnik - obučava pitomce teorijskim osnovama i praktičnom pristupu tehnologiji livenja topova. Bolja produktivnost rada u novootvorenim odeljenjima Topolivnice (Lafetnica i Laboratorijum) biće uslovljena Lubrijevim zalaganjem za socijalnom sigurnošću radnika. Osniva takozvanu "bolesničku kasu" kojima je rešen problem lečenja radnika.
     Istinsko i neumorno zalaganje Šarla Lubrija uticaće na njegovo zdravstveno stanje. Vidno bolestan, napušta Kragujevac septembra 1854.godine, a mesec dana kasnije umire u Parizu.

POČECI

     "Mi vrlo trpimo u livnici, mi trpimo oskudicu u bravarima, kovačima i strugarima...... Želja nam je da se ova zemlja postepeno naplodi s radinama iz samog nedra njenog kako ne bi bila tributarna starancu!"

     U oktobru burne i revolucionarne 1848.godine u Beogradu je počela sa radom Topolivnica. Strateški je bilo neopravdano postojanje ovakve značajne fabrike u Beogradu jer je ovaj grad u to vreme bio granična varoš, pa se odlukom najviših državnih organa iz 1851.godine ova vitalna vojna fabrika premešta u Kragujevac. Prvi topovi su proizvedeni 1853.godine što je značilo da je Srbija bila oslobođena potreba za uvozom oružja i ratne opreme.
     Novi zahtevi u vojnoj industriji učinili su neophodnim otvaranje novih objekata pri Topolivnici: Lafetnicu i Labratorijum (Pirotehnika), kao i Arsenal u koji su se odlagali gotovi proizvodi.
     Bitan istorijski momenat u razvoju ove ustanove bilo je osnivanje Zanatlijske škole sa svrhom da se obezbedi dovoljan broj stručno osposobljenih kadrova za rad na proizvodnji oružja.
     Početkom decembra 1853.godine Šarl Lubri se obraćao svom resornom popečitelju sa nadom da će se preduzeti određene mere za osnivanje specijalizovane škole u kojoj će se obučavati različiti profili stručnih radnika. Prema Lubrijevoj zamisli koja je izložena u predlogu od jula iste godine, trebalo je okupiti odgovarajući broj polaznika od trinaest do šesnaest godina koji bi u Topolivnici izučavali zanat uz rad. U izradi predloga Lubri je koristio iskustva zanatskih škola u Francuskoj, a nesebičnu pomoć mu je pružio njegov pomoćnik Petar Protić kome su bili poznati pokušaji pruskih prosvetnih institucija u ovoj problematici. Kao konačna varijanta prihvaćen je predlog o školi internatskog tipa, jer se prvobitna zamisao da učenici stanuju kod svojih roditelja pokazala nemogućom.
     Knez Aleksandar Karađorđević svojim Dekretom od 14.marta 1854.godine osniva Zanatsku školu pri Topolivnici. Rad škole je bio određen internom uredbom i pravilnikom o unutrašnjem redu a nastava je bila u elementarnom obliku, zasnovana na usmenom izlaganju i razgovoru. Učenici su svakog dana imali po dva časa iz nekog od predmeta teorijske nastave (čitanje, pisanje, račun i crtanje), dok se ostalo radno vreme koristilo za praktičnu obuku koja je realizovana u radu učenika sa najboljim majstorima Topolivnice. Prva generacija pitomaca obučavana je u mašinskom, kolarskom, bravarskom, strugarskom i kovačkom zanatu.
     Direktor Topolivnice vršio je ujedno i funkciju upravnika škole. Posle Šarla Lubrija ovo mesto preuzima Petar Protić. Ovaj oficir u svojim Memoarima ističe da su učenici Zanatske škole od velike pomoći s obzirom da će država moći da računa na njihovu veštinu i radne sposobnosti, "bez da ubuduće strance potrebuje".

     Sredinom pedesetih godina XIX veka tadašnja Vlada Srbije nastoji da smanji ili obustavi proizvodnju oružja, dotad potrebnu u vremenu Revolucije i Krimskog rata. Već u jesen 1856.godine osetno stagnira rad u Topolivnici i Zanatskoj školi. Takvo stanje će se održati pune tri godine, da bi odlukom kneza Miloša Obrenovića, inspirisanom događajima povodom Svetoandrejske skupštine, prestao rad Zanatlijske škole.
     Posle pauze od nepune tri godine zanatlijska škola konsoliduje svoj rad, s tim što su se mnoge pravne nedorečenosti po pitanju organizacije rada konačno razrešile. Aktom "NASTAVLENIJE" iz 1862.godine regulisano je primanje pitomaca, a njihov rad i vladanje u školi bilo je određeno zasebnom uredbom iz 1867.godine. I pored donošenja važnih regulativa, škola neće raditi narednih 12 godina - istorijska neminovnost sukoba Srbije i Turske sprečiće sve aktivnosti ove prosvetne ustanove.

     Naročito angažovanje u vezi sa nastavljanjem rada Zanatlijske škole pripisuje se Milivoju Petroviću Blaznavcu, tadašnjem pomoćniku ministra vojske. Wegove predloge podržaće Državni savet na svojoj sednici od 28.novembra 1862.godine, s tim što će sve školske potrebe i aktivnosti biti finansirane iz buxeta vojnih gradilišta Kragujevca.
     U ovom periodu učinjen je značajan napredak u sadržaju obrazovanja. Povećan je broj opštestručnih predmeta, pa je samim tim stvaran kadar sa boljim kvalifikacijama. Stan, hrana, odeća i školski pribor su obezbeđivani iz buxeta fabrike. Pitomci su bili uniformisani, a kalfe su nosile posebne oznake u vidu žutih širita. Rad pitomaca je bio i novčano nagrađivan srazmerno njihovom uspehu tokom školovanja. Na snazi su bili strogi propisi o vojnoj disciplini. Rad škole ocenjivan je pozitivno, često i uz pohvale.
      Poznati književnik i naučni radnik Milan Đ. Milićević naglašava da su radovi pitomaca vredni "svake hvale", a drugom prilikom svoje utiske ovako rezimira u delu "Putnička pisma":

     "Letos mi (1867) upravnik Topolivnice pokaza jednog od tih mladića za kog mi reče da bi ono što on na jednom topu za dan što uradi, kad bi se plaćalo po pogodbi, stalo nekoliko dukata."
Povoljnu ocenu dao je i Blaznavac, sada u svojstvu ministra vojske, na zasedanju Narodne skupštine iz 1864.godine:
     "Ovim načinom Srbija će sve jednako uveličavati broj svojih sopstvenih radnika".

Vojnozanatlijska škola (1876-1914)

     "Đak Vojnozanatlijske škole treba u školi da nasigurno stekne toliko znanja, a u radionici toliko praktične spreme, koliko je svakom zanatliji prema današnjem razvitku evropske indstrije i opšteg saobraćaja potrebno".
     T. Selesković: "Nastavni plan Zanatlijske škole pri Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu", 1890.godina.

     Uredbom od 8.marta 1876.godine škola dobija novi naziv - Vojnozanatlijska škola. Profesionalna obuka je sada bila jedinstvena i trajala je pet godina. Pitomci su podeljeni u dve klase: šegrti koji su učili tri, i kalfe koje su učile još dve godine. Pored produžetka trajanja školovanja, povećan je i broj stručnih i opšteobrazovnih predmeta, a uveden je i nov sistem ocenjivanja. Škola je imala svoj internat koji je bio obavezan za sve pitomce. Prvi civilni predavači počeli su sa radom još 1872.godine.

     Rezultati koje je Vojnozanatlijska škola postigla u prethodnim periodima nisu joj doneli status srednje škole. Vojnozanatlijska škola će to postići tek od 1888.godine. Od tog trenutka Vojnotehnički zavod će imati veoma ambiciozne razvojne planove, pa će se i školi posvetiti veća pažnja. Škola će doživeti uspon najviše zahvaljujući stručnosti i zalaganju mašinskog inženjera Todora Seleskovića.
     Rad škole je ponovo uspostavljen zalaganjem upravnika Vojnotehničkog zavoda, pukovnika Pavla Šafarika, a administrativno je potvrđen rešenjem iz 1887. godine koje je doneo vojni ministar i raniji upravnik Topolivnice, Sava Grujić. Uredba i pravilo za pitomce iz 1876.godine ostali su na snazi sve do 1895.godine.
     Nova uredba o radu škole je doneta u poslednjoj deceniji XIX veka. Ovim aktom škola je podignuta na viši stupanj i sa takvim uređenjem ostaće sve do 1927.godine. Vreme školovanja pitomaca je produženo na šest godina, obuka za šegrte je trajala tri godine, a za kalfe još tri godine. Kandidati za pitomce su morali da imaju između dvanaest i petnaest godina, a prilikom upisa polagali su prijemni ispit. Uz uredbu doneto je i Pravilo kojim su detaljnije regulisana pitanja bitna za rad škole. Utvrđen je nastavni plan koji je podrazumevao obavezne nastavne predmete i njihov nedeljni fond časova. "Službeni vojni list" iz 1895.godine određuje podelu predmeta na glavne i sporedne, što je ukinuto tek 1905.godine prilikom izmene Pravilnika. Tada je ustanovljen nastavnički zbor kao stručni organ škole koji je bio potčinjen upravniku škole, ali je samostalno odlučivao o sadržaju nastavnih plaova i programa teorijskih predmeta i praktičnih vežbi obavljanih u radionicama.
     Rad u školi otpočeo je 20.februara 1888.godine i zasnivao se na korisnim izmenama u sadržaju obrazovanja, pa je tako škola obezbeđivala visok nivo stručnosti diplomiranih pitomaca koji će uspešno raditi u industriji i zanatstvu.
     Pri izradi plana i programa Vojnozanatlijske škole korišćeno je iskustvo Plzenske državne industrijske škole, nadaleko poznate u pripremanju stručnih kadrova za "Škodu". Tako se na mlađem šegrtskom tečaju izučavalo četrnaest predmeta sa po dvadeset časova, dok su kalfe imale deset nastavnih predmeta sa po šesnaest časova nedeljno. Ocenjivanje je vršeno numerički, i to od 1 do 10. Provera usvojenih znanja iz teorijskih predmeta vršena je svaka tri meseca, a krajem treće, odnosno šeste godine, polagali su se tečajni ispiti. Uporedo sa utvrđivanjem programa teorijskih predmeta donet je i program radioničke nastave. Praktična obuka u struci je bila podeljena na opštu i specijalnu. Opšta obuka je bila obavezna u šegrtskom dok je specijalna bila planirana za polaznike kalfenskog tečaja. Pitomci prvog razreda koji su izučavali srodne zanate su imali zajedničku opštu obuku dok je u starijim razredima vršena podela prema specifičnoj prirodi zanata.
     Posle završene Vojnozanatlijske škole znatan broj diplomiranih pitomaca je odlazio u razvijenije centre vojne industrije Evrope i Sjedinjenih Američkih Država kako bi nastavio svoje dalje stručno usavršavanje. Ovakav način dodatnog obrazovanja i stručnog usavršavanja bio je posebno zastupljen posle 1900.godine.
     Izložbe radova pitomaca su služile za procenu stručnosti i osposobljenosti budućih radnika. Pored izlaganja u zemlji škola je učestvovala na izložabama u Parizu 1889.godine i u Londonu devet godina kasnije. Mnoge mašine i alati koje su učenici pripremali za izložbe su kasnije korišćene za rad u radionicama. Radovi učenika na izložbi iz 1901.godine "izazivaju divljenje, osobito kad se uzme da su te poslove vršile još početiničke ruke. Lepo urađeni konstruktivni crteži i pismeno izrađeni elaborati za ove, kao i pregled ostale teorijske nastave ove škole hrabri nas da će i naše zanatlijstvo kročiti napred" (Trgovinski glasnik, Beograd, avgust 1900).

     Početkom Prvog svetskog rata završeno je značajno razdoblje u razvoju stručne škole. Uprkos tome što su dva prekida remetila ritam njenog kontinuiranog rada, Vojnozanatlijska škola je izrasla u vodeću stručnu školu na prostoru Srbije u vremenu pre Prvog svetskog rata. Specijalizacija u inostranstvu je bila važni segment u inovacijama i daljem praćenju nivoa obrazovanja u razvijenim školskim centrima Evrope. Posebna uloga Vojnozanatlijske škole je bila u prenošenju i razvijanju tradicije obrazovanja industrijskih radnika, zasnovanog na modernim osnovama.

Međuratni period

     I u ovom periodu osnovni cilj škole bio je da se obezbede potrebni profili kvalifikovanih industrijskih radnika. Kontinuitet rada prekidan je u dva navrata, ali uprkos tome škola je izrasla u vodeću stručnu obrazovnu instituciju u Srbiji. Škola je uspešno pripremala kadrove koji su se direktno uključivali u proizvodnu delatnost vojne fabrike i drugih preduzeća. I dalje je ostala tesna povezanost škole sa vojnom fabrikom i škola je time stekla poseban položaj u obrazovnom sistemu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevine Jugoslavije. Sličan položaj je imala Vojnozanatlijska škola hemijskog smera pri Barutani "Obilićevo" u Kruševcu. Srodnost ovih škola će doći do izražaja u zajedničkoj uredbi iz 1939.godine.
     U međuratnom periodu škola je određivala svoj status preko tri uredbe. Prva uredba iz 1927.godini je školi dala trajno određenje, a kasnija pravna akta su prilagođavala rad ove školske ustanove prema novonastalim prilikama. Trajanje školovanja je zadržano na šest godina, ali sa drukčijom podelom tečajeva. Sada je utvrđen niži tečaj (od prvog do četvrtog razreda) i viši tečaj, koji se odnosio na školovanje u petom i šestom razredu. Škola je izgubila rang srednje škole, ali, na osnovu Zakona o činovnicima je diplomiranim pitomcima bila priznavana srednja strčuna sprema. Niži tečaj je bio organizovan svake godine, dok je upis na viši tečaj bio povremen i zavisio je od potreba vojne industrije. Vrlodobrim i odličnim učenicima sa završenim nižim tečajem pružana je mogućnost da nastave svoje obrazovanje na višim tečajevima.
     Tehnički fakulteti u Jugoslaviji toga vremena nisu predviđali upis diplomiranih pitomaca višeg tečaja na prvu godinu studija, pa su neki pitomci odlazili na strane univerzitete radi nastavljanja studija. Ovaj podatak svedoči o nejedinstvenom jugoslovenskom školskom sistemu u kome je bio izražen obrazovni dualizam.
     Školska zgrada, izgrađena 1913.godine, u Prvom svetskom ratu je bila znatno oštećena, nastavna sredstva uništena, a većina nastavnika mobilisano. Sredstva za nastavak rada škole nisu odobravana. U ovakvoj situaciji roditelji učenika vršili su stalni pritisak da škola otpočne sa radom. Dušan Tripković kaže da su učenici bili očajni. Već zreli ljudi, bez završene škole, molili su inženjere i profesore da se ponovo prime nastavničkog zvanja. Najvišim državnim organima je upućeno preko sto dvadeset molbi pitomaca i radnika u vezi sa nastavkom rada Vojnozanatlijske škole.
     Ovaj period neizvesnosti je trajao do početka 1920.godine jer je državi bilo neophodno da ponovo konstituiše svoje institucije. Ratna šteta je bila ogromna, a sredstva na raspolaganju skromna. U zemlji je bio državnopravni provizorijum, ugovori sa susedima još uvek nisu bili ratifikovani jer su se čekale odluke Versajske mirovne konferencije.
     Prvi korak u nastavku rada škole je učinio general Branko Jovanović,tadašnji ministar vojske i mornarice, naredbom od 7.februara 1920.godine kojom je sa dužnosti u vojnim jedinicama povučeno 26 ranijih pitomaca i upućeno u Kragujevac radi nastavka školovanja.Upravi škole je omogućeno da u školskoj 1920/1921.godini upiše 100 pitomaca u prvi razred. Konkurs je objavljen 4.juna 1920.godine i odmah je popunjena određena upisna kvota. Pošto nije bilo internata, pitomci su dobijali po devet dinara dnevno za pokriće troškova.
     Nastava u obnovljenoj Vojnozanatlijskoj školi je počela 1.septembra 1920.godine. U narednih sedam godina radilo se na osnovu uredbi i nastavnih programa koji su datirali još od sredine devedesetih godina XIX veka. Nisu ulagani naročiti napori da se osavremeni nastavni proces i usavrši sistem školovanja. Novom uredbom iz 1927.godine zadržan je vojni karakter u pogledu statusa i organizacije škole. Škola je i dalje bila organizaciona jedinica Vojnotehničkog zavoda. Na mestu upravnika postavljen je artiljerijski oficir sa ovlašćenjima komandanta puka aktivne vojske. Razredne starešine su bili administrativni oficiri artiljerijsko-tehničke službe ili nadzornici Zavoda. Nadležnost razrednog starešine je bila na nivou ovlašćenja komandira čete. Nastavno osoblje se delilo na stalno i honorarno. Za predmete vojnog karaktera angažovani su oficiri, dok su za stručne i opšteobrazovne predmete konkurisali honorarni inženjeri iz fabrike ili profesori iz gradskih srednjih škola. Prava i dužnosti pitomaca bila su slična statutsu pitomaca podoficirskih škola. Postojao je čak i propis o odeći pitomaca.
     Obuka pitomaca je vršena u fabričkim radionicama uz instrukcije i nadzor stručnih majstora. Donet je i poseban Uput za kontrolu i pitomaca na praktičnom radu, koji je kao interni akt usvojen u septembru 1929.godine.
     Uslov za prijem pitomaca i dalje je bila završena četvororazredna osnovna škola sa najmanje vrlo dobrim uspehom, a kandidati nisu mogli da budu mlađi od dvanaest ni stariji od petnaest godina. Od 1930.godine uveden je prijemni ispit iz srpskohrvatskog jezika, računa i pisanja po programu za četvrti razred osnovne škole, a učenici sa završenim četvrtim razredom niže gimnazije imali su pravo da upišu drugi razred Vojnozanatlijske škole. Školovanje pitomaca bilo je o trošku države i trajalo je šest godina.
     Prema uredbi iz 1927.godine u Vojnozanatlijskoj školi su postojali školski i radionički savet. Školskim savetom je rukovodio upravnik škole u svojstvu predsednika, a predmetni nastavnici su bili članovi, dok su radionički savet činili svi upravnici odeljenja zajedno sa nadzornicima Zavoda. Zadatak školskog saveta je bio i izrada nastavnog plana i programa teorijskih predmeta koje je verifikovikovao načelnik Artiljerijsko-tehničkog odeljenja Ministarsva vojske i mornarice. Odluke školskog i radioničkog saveta postajale su izvršne tek po odobrenju upravnika Vojnotehničkog zavoda, što je umanjivalo samostalnost ovih organa upravljanja školom.
     Dopune uredbi o radu škole usledile su 1930. i 1939.godine i odnosile su se na rad vojnozanatskih škola u Kragujevcu i Kruševcu, ali nisu bitnije promenile status i fizionomije ovih prosvetnih ustanova.
     Broj zanata koji su se izučavali u Vojnozanatlijskoj školi se menjao, da bi se pred rat ustalio na one vrste koje su bile od posebnog interesa za vojnu industriju. Prema konkursu za školsku 1922/1923.godinu u školi su se izučavali sledeći zanati: mašinbravarski,bravarski i kovačko-bravarski, strugarsko-drvarski, puškarski, sabljarsko-nožarski, instrumentarski, livački, graverski, stolarski, kolarski, zidarski i sedlarski. Od 1939.biće proširena obrazovna delatnost škole; uključena je i obuka u zidarskom, tapacirerskom i užarskom zanatu, kao i u nekim elektromonterskim zanimanjima.
     Iako je boravak u internatu bio besplatan pitomci su dobijali i izvesne naknade za zadovoljavanje sitnijih potreba. Visina plate se menjala a viši razredi su imali srazmerno veću platu.
     Da bi se osigurali minimalni uslovi za dalje stručno usavršavanje pitomaca novembra 1921.godine doneto je Pravilo Vojnozanatlijskog đačkog fonda pri upravi Vojnotehničkog zavoda u Kragujevcu. Ovaj pravni akt je potvrdio ministar vojni 15.januara 1922.godine, a zadatak fonda je bio da pomaže nastavak školovanja onih pitomaca koji su sa odličnim ili vrlodobrim uspehom završili Vojnozanatlijsku školu. Ovu mogućnost je koristio neznatan broj diplomiranih pitomaca za nastavak školovanja u inostranstvu. Jedan od njih je bio i pitomac Miroslav Stojadinović, koji je Vojnozanatlijsku školu završio 1904.godine, a studije nastavio u Berlinu (arhitektura na tamošnjoj Politehnici) i u Lozani gde je sekao doktorat pravnih nauka, kako je pisalo u časopisu "Odjek Šumadije" od aprila meseca 1939.godine.
     Početkom 1940.godine je donet novi nastavni plan i program koji je uključivao mnoge novine u pogledu obima i sadržaja stručnog i opšteg obrazovanja pitomaca. Inoviran je i program za polaganje nižeg i višeg tečajnog ispita. Ove promene su podrazumevale izradu novih uredbi o školi, pa je u tom cilju obrazovana komisija. Wen rad je sprečio aprilski rat.
     U uslovima okupacije vlada generala Milana Nedića je bila prinuđena da obustavi rad u školi i to u vreme kada je škola navršavala devetu deceniju svog postojanja. Odmah je postavljeno pitanje statusa učenika škole, ukupno pet razreda. Školski savet je održao svoju poslednju sednicu 19.maja 1941.godine. Umesto upravnika škole potpukovnika Radomira Stanojevića, koji je bio mobilisan, sednici je predsedavao nadzornik Borivoje Cvetković. Osnovno pitanje koje je razmatrano odnosilo se na status učenika koji nisu dovršili školsku godinu. Odlučeno je da se učenicima nižeg tečaja prizna završeni razred ukoliko su bili ocenjeni na polugodištu, a ostali su upućivani na polaganje razrednih ispita. Takođe je zaključeno da se učenicima šestog razreda prizna viši tečaj bez polaganja teorijskih predmeta, ukoliko su položili praktični majstorski ispit. Ovi zaključci su bili posledica nastojanja nastavnika da se u vanrednim prilikama učenicima prizna maksimalni stepen postignutog obrazovanja, a to će ubrzo i verifikovati Ministarstvo narodne privrede kao nadležni organ za likvidaciju škole. U međuvremenu je na funkciji vršioca dužnosti upravnika škole postavljen Dragutin Đurić, stručni učitelj Muške zanatske škole iz Skoplja.
     Školsku zgradu sa 23 učionica i 13 manjih prostorija zaposeli su nemački vojnici, a za nastavu je određena jedna prostorija u upravnoj zgradi Vojnotehničkog zavoda. Okupatori su zauzeli školsku radionicu u kojoj je bilo modernih mašina i tretirali su je kao deo svog ratnog plena. Po likvidaciji Vojnozanatlijske škole u planu je bilo osnivanje Srednjetehničke i Muške zanatske škole, a ove nove ustanove bi bile smeštene u zgadi Sokolskog doma u Staroj radničkoj koloniji.
     Ministarski savet je 19.oktobra 1941.godine doneo Uredbu o zatvaranju Vojnozanatlijske škole.
     U periodu Drugog svetskog rata i okupacije Jugoslavije i pitomci su odgovorili na patriotske pozive, pa su mnogi bili ili internirani u nemačke logore ili su pali kao žrtve oktobarske egzekucije u Šumaricama i na Bagdali. Za pitomce Vojnozanatlijske škole (generacija od 1925. do 1940.godine) okvirno se zna da je preko 510 poginulo, a za oko tri stotine postoje evidentirane adrese po podacima iz 1973.godine.

Posleratni period

     Posle oslobođenja zemlje uočen je osnovni problem - nedostatak kvalifikovanog kadra. Kao jedina snaga u izgradnji, razvoju i unapređenju vojne industrije u oblasti naoružanja i eksploziva izdvajaju se pitomci iz kragujevačke i kruševačke vojnozanatlijske škole. Kao bitne prednosti imali su značajna iskustva iz perioda pre rata i okupacije: izgrađen osećaj za sistematični i timski rad, druželjubivost i disciplina. Zato su im u organizaciji novonastalih preduzeća poveravane odgovorne dužosti direktora i upravnika pogona. Odgovorno su prihvatali i najteže zadatke. U halama su organizovali i sprovodili postavljanje mašinskih parkova, kompletiranje laboratorija, koordinaciju rada pratećih službi, kao i plasman proizvoda.
     Oslobođenje je Kragujevac dočekao potpuno razoren, a masovna streljanja i racije su desetkovale radno sposobne. Zato je obnova radnih kapaciteta bila prioritet i podrazumevala je obrazovanje novog stručnog kadra, pa je tim povodom pri Zavodu "Crvena zastava" osnovana je VOJNOINDUSTRIJSKA ŠKOLA, koja će raditi do 1952.godine. Ova obrazovna institucija u periodu od 1960. do 1964.godine radi pod nazivom METALOPRERAĐIVAČKA ŠKOLA SA PRAKTIČNOM OBUKOM "ĐURO SALAJ", da bi od 1965.godine nastavila svoj rad kao OMLADINSKA TEHNIČKA ŠKOLA U SKLOPU CENTRA ZA STRUČNO OBRAZOVAWE "ĐURO SALAJ" PRI ZAVODIMA "CRVENA ZASTAVA". Krajem šezdesetih godina prošlog veka postaje naglašeno interesovanje budućih srednjoškolaca za radnička zanimanja - od ukupno 2500 učenika skoro polovina se opredeljuje za proizvodnu delatnost.
     Već 1970.godine dolazi do odgovarajuće specijalizacije u obrazovanju za proizvodna zanimanja. U Centru za stručno obrazovanje "Đuro Salaj" pripremali su se budući radnici za metaloprerađivačka zanimanja, a slična stručna osposobljenost sticala se i u Školi za kvalifikovane radnike "Toza Dragović". Proces transformacije škola za radnička zanimanja dobija definitivne okvire od početka školske 1972/73.godine, i posle svih oduševljenja i kolebanja. Ove izmene usloviće nastanak novog Obrazovnog centra "Voja Radić" koja će obučavati kvalifikovane radnike i tehničare metalske struke i to u odeljenjima mašinske struke u mešovitim školama u Belušiću i Kniću. Škola dobija mogućnost da obrazuje i četiri odeljenja učenika lako ometenih u razvoju.
     Škola za odrasle koja radi na dokvalifikaciji i prekvalifikaciji u istim zanimanjima takođe doprinosi radu ovog obrazovnog centra koji će u najvećoj meri pripremati svoje učenike za rad u Zavodima "Crvena Zastava".
     Mišljenja kompetentnih se slažu da je reforma školstva iz perioda od 1970. do 1973. bila neadekvatna i uniformna, a sadržina nije uspela da dostigne zahteve razvijene tehnologije koja je u Zavodima dobijala na svojoj dinamici. (Iz teksta Milivoja Petrovića "Centar juče, danas, sutra") Posledica ovakvog stanja je bilo reorganizovanje metaloprerađivačke škole sa praktičnom obukom i majstorske škole koje su radile kao posebne jedinice u Zavodima sve do 1965.godine kada su spojene u jedinstveni CENTAR ZA STRUČNO OBRAZOVAWE "ĐURO SALAJ" pri Zavodima. Pored pripreme proizvođačkog kadra data je i mogućnost kontinuiranog dodatnog kvalifikovanja postojećeg proizvodnog kadra. U Centru su se tada mogli steći sledeći nivoi obrazovanja:
     1. PKR - specijalizovani radnik sa jednom i po godinom učenja
     2. Samostalni specijalizovani radnik sa dve i po godine učenja
     3. Kvalifikovani radnik postaje učenik sa završena tri razreda škole po programu za kvalifikovane radnike
     4. Mašinski tehničari - zvanje dobijaju učenici koji prve dve godine školovanja završe sa odličnim i vrlodobrim uspehom, pa se usmeravaju na drugi dvogodišnji ciklus po nastavnom programu za mašinsko - tehničku struku.
     Pripremanje i osposobljavanje odraslih u okviru Centra obezbeđivalo je sledeće stepene stručne osposobljenosti:
     1. Priučeni radnik
     2. Polukvalifikovani radnik (za jednu seriju srodnih radnih operacija)
     3. Kvalifikovani radnik (stručni radnik)
     4. Visokokvalifikovani radnik (samostalni radnik u struci)

     U toku redovnog i vanrednog školovanja koje se izvodilo po nastavnim planovima približnih sadržaja, struktura obrazovanja je zadržala stepenastu formu.
     Centar za tehničko obrazovanje "Voja Radić" za osnivače je imao Skupštinu grada Kragujevca i Zavode "Crvena Zastava", a osnovne ambicije u radu su se odnosile na uključivanje u automobilsku industriju, fabriku konfekcije i "Partizanove" nove tehnologije u izradi veštačke kože. Bolji efekat obrazovanja podrazumevao je uvođenje savremenih didaktičkih sadržaja u nastavu, kao i nove organizacione šeme u obrazovnom procesu.

(Od sedamdesetih godina)

     Vaspitno obrazovni sistem SFRJ nosio je sve karakteristike socijalističkog društva. Školstvo je moralo da prati dinamičan privredni razvoj, pa je vrlo dugo i naša škola bila vezana za potrebe "Zastave". Ova povezanost je naročito došla do izražaja prilikom formiranja Obrazovnog centra "Voja Radić" od 1.septembra 1972.godine kada se Škola formalno izdvojila iz Zavoda "Crvena Zastava" ali je i dalje nastavila da školuje kadrove za potrebe ove fabrike. U sastav Centra su ušle četiri zasebne škole od kojih je najznačajnija Škola za kvalifikovane radnike i tehničare, nastavljač obrazovne tradicije staroga VIŠ-a.
     Škola za kvalifikovane radnike i tehničare metalske struke imala je 60 odeljenja KV radnika, 4 odeljenja tehničara i 3 odeljenja finalnog semestra. Škola će još jednom promeniti naziv 21.decembra 1973.godine u Metalsku školu za kvalifikovane radnike i tehničare "Zastava". U školi su se izučavala sledeća zanimanja: metaloglodač, metalostrugar, oštrač alata, bravar-monter, mašinbravar, bravar-alatničar, mealobrusač, automehaničar, monter centralnog grejanja, vozač motornog vozila, vozač - kontrolor, a u četvorostepenom zanimanju saobraćajni tehničar i mašinski tehničar.
     U školskoj 1977/1978.godini prvi put se primenjuje Zakon o usmerenom obrazovanju i vaspitanju, pa je škola prinuđena da se još jednom usaglasi sa novom programskom strukturom. Od te školske godine uspešno se organizuje I faza, a od školske 1979/1980. godine i II fazu usmerenog obrazovanja.
     Mašinsko-saobraćajna škola "Zastava" počinje svoj rad od 1980.godine i obrazuje učenike od I do V stepena stručnosti u 23 zanimanja mašinske, mašinsko-energetske i saobraćajne struke, a broj učenika prelazi dve hiljade po godini upisa.
     Osamdesetih godina važnu ulogu u životu i radu Škole ima i Zbor radnih ljudi koji obuhvata sve zaposlene i čiji je cilj razmatranje plana razvoja škole, kadrovska pitanja, Pravilnik o rešavanju stambenih problema, raspored čistog dohotka i ličnog dohotka, usvajanje završnog računa i slično. Savet Škole čini 45 delegata iz redova radnika, učenika i predstavnika šire zajednice. Odlučuje o važnim finansijskim pitanjima kao i raspisivanju konkursa za izbor direktora i nastavnog osoblja, a takođe usvaja odluke o proširenju plana upisa. Zajednicu učenika formiraju predstavnici svih odeljenja, a njome rukovodi predsednik sa još pet članova. Važno je naglasiti i delovanje Đačke zadruge koja je kao Zajednica učenika i nastavnika brojala oko 1200 članova. Angažovala se u proizvodnom radu školskih radionica, sakupljanju sekundarnih sirovina, u učestvovanju na radnim akcijama i u pokretanju omladinskih publikacija.
     Mnoge nagrade visokog ranga svedoče o uspešnom radu Škole u poslednjim decenijama XX veka:
     • Orden rada sa crvenom zastavom za zasluge na polju uzdizanja stručnih kadrova, 1984.
     • Republička nagrada "25.maj" iz 1981.godine za izuzetne rezultate u oblasti obrazovanja i vaspitanja
     • Velika plaketa JNA
     • Plaketa Veća Saveza sindikata Jugoslavije,

kao i mnoge plakete i zahvalnice za doprinos u razvoju socijalističkog samoupravljanja.

     Sa povećanjem broja učenika i broja smerova mašinske i saobraćajne struke javila se potreba i za proširenjem kapaciteta Škole. Tako je 1985.godine doneto rešenje o podizanju radionice za proizvodnju delova za vozila i za praktičnu obuku vozača. Uz finansijsku potporu Ministarstva prosvete i gradske skupštine okončani su radovi na novoj školskoj zgradi u kojoj se počinje sa nastavom od septembra 1987.godine.
     Rad u novim odeljenjima mašinske radionice je poboljšao tradicionalnu saradnju škole sa Institutom IMC - Centrom za prenaprezanje iz Beograda, kao i sa Zavodima "Crvena Zastava".
Školske 1990/1991.godine upisana je prva generacija po novom nastavnom programu i time je dovršena reforma usmerenog obrazovanja. Uvode se novi predmeti među kojima je od izuzetne važnosti računarstvo i informatika.
     Ukupan broj upisanih učenika za ovu školsku godinu iznosio je 2876, uključujući tu i polaznike 7 specijalnih odeljenja. Ovakva tendencija upisa nastavlja se i narednih školskih godina, samo što sada škola nosi naziv Mašinsko-tehnička škola "Zastava".
     Školska 1994/1995.godina počinje sa upisom novih zanimanja saobraćajne struke u trećem i četvrtom stepenu. Nabavljaju se neophodna sredstva za poatrebe obuke Tehničara drumskog saobraćaja,a ovo proširenje obrazovne delaatnosti određuje i novi naziv škole - tehnička škola za mašinstvo i saobaćaj.
     Od pre nekoliko godina uvode se i nova zanimanja za koja postoje velika interesovanja - mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje. Znanja stečena u srednjoškolskom obrazovanju postaju dobra osnova za nastavak školovanja na specijalizovanim grupama Mašinskog fakulteta u Kragujevcu.